Pi­še: Vla­di­mir Osto­jić


Ni­jed­no zlo u svi­je­tu ni­je za­stu­plje­no kao što je ne­prav­da. Ne­prav­da je sa­stav­ni dio ži­vo­ta. Ni­je po­ja­va ko­ja po­sto­ji sa­mo u ne­kim dru­štvi­ma. I u naj­u­re­đe­ni­jim dr­ža­va­ma ona je pri­sut­na, do­du­še, u mno­go ma­njoj mje­ri ne­go kod nas. Čak i ta­ko ma­la, ja­ko je opa­sna za psi­hu i men­ta­li­tet na­ro­da. Me­đu­tim, mno­go opa­sni­je od ne­prav­de je­ste ka­da dru­štvo ne po­ku­ša­va da je su­zbi­je ili još go­re, kao što je slu­čaj u Cr­noj Go­ri, da pre­ću­ti ne­prav­du. Nju ni­je mo­gu­će sa­svim po­bi­je­di­ti i is­ko­ri­je­ni­ti. Kom­ple­tan po­re­dak u svi­je­tu u ko­me ži­vi­mo je iz­gra­đen na te­me­lji­ma ne­prav­de, ali se i te ka­ko mo­že kon­tro­li­sa­ti i dr­ža­ti na ne­kom mi­ni­mu­mu u ko­me ne­će mo­ći da pre­u­zme pri­mat. Uko­li­ko se dru­štvo ne bu­ni pro­tiv ne­prav­de i pre­ćut­ku­je je, on­da na­sta­ne si­tu­a­ci­ja kao što je u Cr­noj Go­ri. Stvo­ri se obič­na hor­da zom­bi­ja bez in­te­lek­tu­al­ne svi­je­sti s osnov­nim po­tre­ba­ma ko­je ma­nje iz­i­sku­ju čak i od mi­kro­or­ga­ni­za­ma. Go­mi­la­njem ne­prav­de ko­ja se sa­mo gu­ta, a ne su­zbi­ja, men­ta­li­tet dru­štva tru­ne. Ka­da to tru­lje­nje do­đe do od­re­đe­ne tač­ke, pro­ces je te­ško vra­ti­ti i ozdra­vi­ti psi­hu na­ro­da. Strah me je da je dru­štvo u Cr­noj Go­ri do­šli do te tač­ke i da nam ne­ma po­vrat­ka. Ako ću­te oni ko­ji­ma je sve­ta du­žnost da dig­nu glas i da se po­bu­ne pro­tiv ne­prav­de i zla, on­da smo za­i­sta u ve­li­koj opa­sno­sti. A ni­je da ni­je­smo do­ži­vlja­va­li ne­prav­du. Ako je ko is­ku­sio zlo i ne­prav­du, is­ku­si­li smo ih mi u Cr­noj Go­ri za vri­je­me dik­ta­tu­re du­ge du­gih dva­de­set i osam go­di­na. Zlo u Cr­noj Go­ri je uza­vre­lo na­ro­či­to u po­sled­nje vri­je­me. A da li su cr­no­gor­ski stu­den­ti di­gli glas?
Mla­di in­te­lek­tu­al­ci u Sr­bi­ji ni­je­su mno­go če­ka­li da od­go­vo­re na ne­prav­du ko­ja ih sve ja­če pri­ti­ska. Od­mah po za­vr­šet­ku pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra, stu­den­ti su iza­šli na uli­ce i di­gli glas pro­tiv jed­no­u­mlja i dik­ta­tu­re. Oči­gled­no je da nji­hov obra­zov­ni si­stem ni­je de­va­sti­ran kao u Cr­noj Go­ri, pa je zdrav ra­zum i svo­je JA op­sta­lo kod stu­de­na­ta ne­spu­ta­no i želj­no za is­po­lja­va­njem. Gle­da­ju­ći iz cr­no­gor­ske per­spek­ti­ve, u ko­joj dik­ta­tu­ra tra­je već de­ce­ni­ja­ma, ovaj po­tez mla­do­sti Sr­bi­je je ne­što naj­bo­lje što su mo­gli da ura­de. Pri­zna­jem, lju­bo­mo­ran sam što i mi u Cr­noj Go­ri ne­ma­mo taj sloj dru­štva ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de pr­vi u di­za­nju gla­sa na sve ne­prav­de ko­je se de­ša­va­ju u dr­ža­vi. Ali, s dru­ge stra­ne, sr­ce mi je pu­no kad vi­dim da po­sto­ji po­bu­na, da po­sto­ji ,,NE’’ dik­ta­tor­skim re­ži­mi­ma, ma gdje se to do­ga­đa­lo na ze­mlji­noj ku­gli. Po­bu­na stu­de­na­ta u Sr­bi­ji mi je na­ro­či­to dra­ga, jer je to po­bu­na pro­tiv dik­ta­tu­re ko­ja se po­bra­ti­mi­la s dik­ta­tu­rom u Cr­noj Go­ri. Ne bih da zvu­čim kao pe­si­mi­sta, ali ću kao re­a­li­sta re­ći da ne oče­ku­jem da će po­bu­na u Sr­bi­ji sko­ri­jih da­na po­bi­je­di­ti dik­ta­to­ra u uspo­nu i iz­mi­je­ni­ti kom­ple­tan si­stem. Iako, pri­zna­jem, svim sr­cem to pri­želj­ku­jem, svje­stan sam fi­zič­ke si­le ko­ju je dik­ta­tor ofor­mio u po­sled­njih pet go­di­na ko­li­ko je na vla­sti. Svje­stan sam da se ne­će dvo­u­mi­ti da je upo­tri­je­bi uko­li­ko pro­ra­di zdrav ra­zum i osta­log di­je­la na­ro­da pa uz­dr­ma nje­go­vu im­pe­ri­ju mo­ći. Ali je ja­ko bit­no to da po­sto­ji zdra­vo tki­vo u dru­štvu, ko­je je mla­do i či­ji je imu­ni­tet u uspo­nu. Tki­vo ko­je će tek da se raz­vi­ja, ko­je će svo­jom svje­ži­nom i sna­gom da po­bi­je­di ono tru­lo i da ga kad -tad izo­lu­je i od­ba­ci kao kon­ta­mi­ni­ra­no. Ta sna­ga le­ži u nji­ho­vom naj­moć­ni­jem oruž­ju, a to je nji­hov um. Um ko­ji ni­je pod­le­gao pri­jet­nja­ma i ucje­na­ma re­ži­ma, već um ko­ji po­štu­je za­ko­ne pri­ro­de i bu­ni se pro­tiv ne­prav­de. A ne po­sto­ji ve­ća si­la od one ko­ju ima pri­ro­da, pa čak ni ona oklop­na, ba­ti­na­ška ko­ju ima­ju na­ši dik­ta­to­ri.
Ko zna, mo­žda se i stu­den­ti u Cr­noj Go­ri ne­kad sje­te svoje du­žno­sti, pa i oni pro­go­vo­re o mu­ka­ma ko­je do­ži­vlja­va­mo kao dru­štvo. Uglav­nom su do­sad po­sto­ja­li da bi pu­ni­li bu­dže­te uni­ver­zi­te­ta i iz­gla­sa­va­li stu­dent­ski par­la­ment ko­ji obič­no ni­je na ko­rist stu­den­ti­ma, već de­ka­ni­ma fa­kul­te­ta i osta­lim uni­ver­zi­tet­skim pro­fi­te­ri­ma. Mo­žda se sje­te, po­u­če­ni is­ku­stvom ko­le­ga ko­je su za­vr­ši­le fa­kul­te­te pri­je njih, da u ova­kvom dru­štvu di­plo­me ko­je će ste­ći, a ko­je se po­pu­lar­no zo­vu „har­ti­je bez vri­jed­no­sti“, ne­će ni nji­ma bi­ti od ne­ke po­mo­ći pri za­po­šlja­va­nju. Ne sum­njam da i cr­no­gor­ski stu­den­ti osje­ća­ju da ne mo­gu oče­ki­va­ti svi­je­tlu bu­duć­nost po za­vr­šet­ku stu­di­ja. Osje­ća­ju da će im Za­vod za (ne)za­po­šlja­va­nje bi­ti naj­ve­ći do­met ko­ji će da do­seg­nu sa svo­jim di­plo­ma­ma. Da će u toj naj­mno­go­ljud­ni­joj fir­mi u Cr­noj Go­ri, ko­ja bro­ji pre­ko pe­de­set hi­lja­da čla­no­va, na če­lu sa ne­do­dir­lji­vom di­na­sti­jom Je­lić, pro­ve­sti naj­bo­lje go­di­ne ži­vo­ta. Ni­je valj­da da su na­ši stu­den­ti to­li­ki ma­zo­hi­sti pa da se ško­lu­ju ka­ko bi po svr­šet­ku stu­di­ja po­ve­ća­va­li broj čla­no­va ove zlo­gla­sne usta­no­ve?! Si­gu­r­no da ni­je­su, kao i što je si­gur­no to da ih je strah nad­vla­dao i sve­zao im pa­met. Mo­žda ko­nač­no sa­vla­da­ju strah u ko­sti­ma, pa dig­nu glas pro­tiv si­ste­ma ko­ji im je ukro­tio um i uni­štio osnov­ne uslo­ve po­treb­ne za eg­zi­sten­ci­ju. Mo­žda ko­nač­no pri­ro­da pro­go­vo­ri iz njih, pa otvo­re usta i dig­nu glas pro­tiv ne­prav­de ko­ja im je ukra­la mla­dost, a ne ga­ran­tu­je bu­duć­nost i sta­rost. Do ta­da nam osta­je da se ra­du­je­mo sli­ka­ma ko­je gle­da­mo po Sr­bi­ji i da vje­ru­je­mo da će glas ra­zu­ma pre­o­vla­da­ti i kod na­ših stu­de­na­ta. Jed­no je si­gur­no, stu­den­ti Sr­bi­je su po­lo­ži­li naj­va­žni­ji is­pit u ži­vo­tu.